Stelt tehnnologija

Napisao dana 20 jula, 2020

Jeste da Ameri imaju stelt-bombardere, jeste da nikome ne odaju tajnu nevidljivosti, ali mi imamo Maru. I ona pilotira neprimećena. I ona leti ispod radara. Što je najvažnije, ne skriva znanje.
Mara je šef odeljenja za poslove sa stanovništvom u jednoj stranoj banci. Za ručkom mi je, u poverenju, otkrila detalje stelt-tehnologije.
Ispričala mi je tajnu kako se ostaje neprimećen. A to vam je u poslu podatak od vrhunske važnosti.
„Petnaest godina osmatram direktore i pokušavam da ih provalim. Čudna je to sorta. Imaju moć i da udare i da nagrade. Srećom, brzo sam shvatila da je mnogo lepše ovo drugo. Da bih to dobila morala sam da naučim kada biti nevidljiv. Jer, direktori stalno kruže i traže mete. Šta ćeš, imaju i oni šefove koji njih ribaju, a onda oni iskale, u prolazu, bes nad nama. Ništa lično. Tako sam, tražeći načine da izbegnem rakete, pronašla stelt-tehnologiju na poslu…” priča Mara dok se okreće kao da proverava da nas neko ne prisluškuje.
„Kod nas, u banci, često se vrše neke reorganizacije. Obično promene započnu na vrhu. Taman se naviknemo na jednog direktora, gazde pošalju novog i tako u krug. Nije ni šefovima lako, stalno ih
premeštaju iz jedne zemlje u drugu. Zaposleni, šta ćeš, svaku od promena doživljavaju sa mnogo nervoze. A može drugačije. Samo treba uključiti radare.

Prvi put sam upotrebila stelt-tehnologiju pre šest godina. Direktor nam je bio Anton, Slovenac. Imao je pedesetak godina i živeo je odvojen od porodice. Petkom bi odlazio kući u Ljubljanu, a vraćao se u ponedeljak. Primetim ubrzo da je taj ponedeljak najstresniji dan. Anton se izdire na saradnike, lupa vratima i šta god ga pitaš on ljutito odbije. Međutim, kako dani prolaze postaje sve saradljiviji i mekši. Tako ja ukapiram da je najvažnije da se do srede nekako kamufliram i ne donosim probleme kod njega. Kako se približi vikend, on postane drugi čovek. Pitao bi me gde planiram da idem za vikend, kako su deca, da li stižem da im se posvetim. Kako bi i on voleo da ima više vremena da bude sa decom. Naravno, razgovor u vezi povišice sam zakazala za petak, a prethodno bih se raspitala da li će ići kući za vikend. Sastanak koji je trebalo da traje petnaest minuta trajao je tri i po sata, nakon čega sam dobila sve što sam zamolila čak i više. Tako sam naučila prvo pravilo stelt-tehnologije na poslu. Da upoznaš raspored direktorovih frustracija i da ga tada izbegavaš. Kod mojeg je ponedeljak bio najgori dan. Moraš sve da osetiš, inače ako senzori otkažu, ništa od radara…razumeš?” šapuće mi Mara tajne koje mali broj ljudi zna. Klimam glavom i ohrabrujem je da nastavi. Mara se osvrće da se uveri da su susedni stolovi i dalje prazni.

„Druga direktorka mi je bila Suzan, mala i debeljuškasta Engleskinja. Neudata žena, četrdesetih godina, čim je došla zavela je strog režim. Tada sam shvatila da direktori imaju pravilo da čim preuzmu novu dužnost otpuste nekoliko radnika, tek toliko da svi saznaju ko je sada glavni. Ja to zovem ispaljivanje signalnih raketa. Samo što, ukoliko se namestiš, i ta mala raketa može da te raspali i onesposobi. Čim je došla promenila je sekretaricu. Mariju, dugonogu elegantnu crnku, zamenila je gospođom koja me je po izgledu neodoljivo podsećala na Staku, bibiliotekarku iz moje osnovne škole. Zatim je obišla poslovnice banke i gde god bi primetila nepravilnosti otpustila bi neku od prisutnih radnica. I to uvek one koje su bile doterane i lepo sređene. Snimim sve to i ponovo aktiviram stelt-tehnologiju. Narednih meseci, niko nije mogao da me prepozna. Oblačila sam široke haljine i košulje zakopčane do grla. Nenašminkana sa neurednom kosom, izgledala sam deset godina starije. Ali me je direktorka obožavala. Čak me je nekoliko puta povela na poslovni ručak sa klijentima. Kod nje mi je posao stvarno bio lak. Ponudila mi je unapređenje koje sam prihvatila. Jedino mom mužu ništa nije bilo jasno. Na posao sam odlazila kao na crkvenu liturgiju, samo mi je marama nedostajala, dok bih ostatak dana u kući provodila sa mužem, našminkana i doterana uz njegove povremene zvižduke… Tako sam naučila i drugo pravilo nevidljivosti: ‘Šef je uvek lepši od tebe’… Razumeš li i ovo ?” pita Mara, dok klimam glavom i snimam i ovaj nacrt. Mara vadi narednu skicu iz tašne.
„Trećeg direktora su nam poslali iz Italije. Mlad, pomalo neformalnog izgleda, ali u poslu jako bistar. Prvi put kada sam ušla u njegovu kancelariju videla sam razbacane papire po stolu. Najneuredniji sto koji sam ikad videla. Provalnici ne ostavljaju takav nered iza sebe. Pola sata je tražio dokument po koji sam došla. Taman kad bi našao papir, zagubila bi mu se hemijska, a onda kada smo našli olovku pretraživali bismo sto da nađemo spajalicu. Dok sam dobila dokument koji mi je trebao, oznojila sam se kao da sam okopavala njivu dva dana. Izvinjavao mi se, a ja mrtva-hladna izgovorim: ‘Ma, ne pričajte meni ništa. Kad bi tek videli moj sto, shvatili bi koliko je vaš uredan.’ Od tog dana, i moj sto je bio svakodnevno zasut papirima.
Naravno, po fiokama sam sve rasporedila tako da sam uvek znala gde mi se šta nalazi. Koleginice su me u čudu gledale kako je moj dojučerašnji sto koji su komarci koristili kao pistu za sletanje, odjednom postao amazonska džungla. Samo sam nevino slegala ramenima, a sa druge strane sam dobijala informacije da me direktor
navodi kao primer požrtvovanja u poslu… Na sastanku nadzornog odbora hvalio me pred drugim direktorima: ‘Samo pogledajte njen sto. To je sto zaposlene osobe. Po tome možete da vidite ko radi, a ko odmara’. Stelt-tehnologija se i ovde uspešno pokazala.

Tako ja u poslu napredujem polako, taman koliko treba. Odlučila sam da ne trošim energiju uzalud. Ponekad mi bude žao ljudi koji odnose sa nadređenima shvataju kao borbu na život i smrt.
Pokazuju im, bespotrebno, da su lepši, pametniji, uredniji od njih. Sa moćnijima od nas treba drugačije, mudrije…” Mara je uzdahom završila izlaganje poverljivih podataka.
Uzdahnuo sam i ja. Pomislio sam kako je šteta što za stelt-tehnologiju nisam saznao ranije. Setio sam se koliko puta sam pokušao da prođem glavom kroz zid, uporno uveravajući šefove da sam u pravu. Da znam bolje.

Da sam bio malo mudriji, sigurno bih imao manje čvoruga na glavi. Možda bih i duže ostao na položaju direktora. Možda bih, čak, još više napredovao. Ma, sve bi jednostavnije bilo da sam imao ključni podatak.

Da se i kroz najtvrđe zidove može proći.
Samo ako, katkad, umeš da budeš nevidljiv.


Odlomak iz knjige Na putu do Vrha




Nastavi sa čitanjem

Naredni post

LETEĆI START


Thumbnail
Prethodni post

Stelt tehnnologija


Thumbnail


Traži