Bambusov parket

Napisao dana 23 aprila, 2020

“Hteo sam da te priupitam… mada znam kakvo je vreme, ali šta ću nužda mi je velika… Ako bi mogao da mi daš, ovaj, pozajmiš, neku svotu novca, da premostim, ovaj, da isplatim neke zaostaleobaveze… Vratiću ti brzo. Za nekoliko nedelja”, iznenada me je upitao Rajko, dok sedimo u njegovoj kancelariji. Glas mu je jedva čujan. Podrhtava dok izgovara iznos koji traži. “Pedesetak hiljada evra bi mi rešilo sve probleme. Ali, ti koliko god možeš, valjalo bi mi…Vratiću ti ubrzo. Za nekoliko nedelja…” ponavlja Rajko, valjda da i sebe ubedi da će biti tako.

Rajko ćuti. Ne diže pogled, zamišljeno okreće po rukama praznu čašu. Zaćutao sam i ja. Ne mogu da sakrijem iznenađenje. Jer, Rajko nije bilo ko. Najugledniji je trgovac građevinskim materijalima u Čačku. Godinama je držao radnjicu na obodu grada. Možda je spolja izgledala neugledno, ali u njoj je Rajko stvorio prilično bogatstvo. Na tih tridesetak kvadrata, posluživao je mušterije kojima nije bilo teško da prođu pored mnogo snabdevenijih radnji i dođu baš kod njega. U naizgled pretrpanoj radnjici, Rajko je nepogrešivo znao gde mu stoji koji alat i gde se sakrio najsitniji šraf. Kao neki Deda Mraz, zavlačio bi ruku u najdalje ćoškove i nalazio mušterijama baš to što su tražili, trijumfalno uzvikujući na kraju: “Evo ga! Rekoh ti ja komšija, nema šta nema kod Rajka”.

Pre dve godine preselio se u novi, luksuzni, poslovni prostor. Tada, kada sam ga posetio, ponosno mi je pokazivao novu radnju. U prizemlju prodajni prostor od dvesta pedeset kvadrata. Na spratu, isto toliko, stan za porodicu. Izgledalo je da mu tek sada neće biti ravnom u celom gradu. Dok me je vodio u obilazak, sa neskrivenim oduševljenjem pokazivao je detalje velelepnog zdanja. Začudo, nije mi objašnjavao namenu, samo mi je ukazivao na vrednost ulaganja, posebno naglašavajući zemlju porekla.

“Vidiš, prodavnica ima podno grejanje, deset hiljada evra sam ga platio, a osvetljenje je specijalno naručeno iz Italije. Arhitekta je ovo video u Bolonji na Sajmu građevinarstva i samo ja to imam u celom gradu. Same se svetiljke upale kad staneš ispod. Ne pitaj kol’ko me je koštalo, ne smem da ti kažem. Šta misliš, ’leba ti , koliko su?” gleda me Rajko ispod oka, nevešto glumeći tajanstvenost.

“Hiljadu evra?” namerno umanjujem da bih se odgovoru više začudio.

“Ma kak’i hiljadu” smeje se Rajko mom neznanju. “Tol’ko me je samo carina došla. Deset ’iljada, burazeru, toliko. Vidiš li ti kakva je ovo tehnologija. Specijalni kablovi idu za njih. Jedva sam i majstore našao da ih ugrade. Ovi moji električari nisu nikad radili sa tim, pa sam našao neke iz Slovenije koji su to već ugrađivali. Ma, pusti osvetljenje, nego vidi kako izgleda stolarija. Ovo nisi još video. Šestokomorni. Spolja aluminijum, a iznutra drvo. Savršena tehnologija. Rekli su mi da je ovo hit u Nemačkoj. Ko ugrađuje prozore, samo ove traži. Koštalo me je, ne pitaj me koliko, ali vredi, burazeru, svaku paru. Šta misliš koliko su?” ne može Rajko da izdrži. Nasmejem se i prihvatam opet igru pogađanja, u kojoj opet
omašim nekoliko puta pravu vrednost.

Potom mi je pokazivao i mesingane držače na stepenicama, bambusov parket, rolo vrata na garaži koji se podižu na daljinski, mozaike po zidovima sa motivima kosovskog boja, keramiku iz Brazila, jer španska nije bila dovoljno kvalitetna. Naravno, za svaki detalj sam morao da pogađam vrednost. Kada sam sabrao, nisam mogao da ne izgovorim glasno:

“Sto pedeset hiljada evra?!”

“Nego, šta si mislio”, isprsio se Rajko dok govori: “Mora, burazeru, da se stalno ulaže u posao. Ne može se biti gazda u tri’es kvadrata. Valjalo je dok je trajalo. Što bi vi ekonomisti rekli, prelazimo u novu fazu razvoja”.

Dok se prisećam skupocenih detalja vraćam se u surovu stvarnost. Ispred mene i dalje sedi Rajko. Ni nalik onom domaćinu kojeg sam pamtio svih ovih godina. Kao da mi čita misli, sam započinje priču:

“Mislio sam da će pazari biti veći kad pređem u novu radnju. Ali nisu. Mušterije su se, čak, snebivale da uđu u novi prostor. Majstori koji su dolazili u malu radnju, okrenuli su mi leđa. Pričali su kako sam njihovim novcem sagradio sve ovo. Da sam zarađivao preko njihovih džepova. Da sam se pokondirio.” Gleda Rajko u čašu i okreće je ponovo: “Otišli svi kod Ljube, u onu njegovu šupu. Vele majstori ‘tebi smo pomogli dovoljno, valja i on da zaradi nešto’”

“Dobavljači nisu mogli da me sačekaju. Nisam mogao da im plaćam, pa su uzeli nazad preostalu robu. Ne daju mi više na odloženo.
Meni, Rajku Tomaševiću ne veruju više. A znaš li koliko sam im kupio robe za sve ove godine?”

“Sto hiljada…” kiselo sam se osmehnuo, započinjući ponovo igru znajući da je iznos daleko veći. Osmehnuo se i Rajko, ali ovoga
puta nije rekao ništa.

Rastali smo se. Nisam mogao da mu pomognem. Ne onako kako se nadao. Dok sam silazio niz stepenice od bambusovog drveta,
ispred mene su senzori uključivali skupocena svetla. Ispod stopala sam osećao prijatnu toplinu podnih grejača. Dok sam prilazio
autom ka izlazu, kapija se sama otvorila.

Prisetio sam se, tada, reči čika-Steve, uglednog trgovca bojama, čija porodična firma uspešno radi već dvadeset godina. Kada sam
ga u šali priupitao, kada će već jednom da zameni staru “opel askonu” i kupi novi, luksuzniji auto, da se zna da je gazda. Steva mi je skromno odgovorio:

“Sinko, ne treba samo umeti zaraditi novac. Treba znati i kako ga zadržati. Kada čovek prikupi veću sumu novca, u njemu se otvore
razne gladi, za koje nije bio ni svestan da ih ima. Mnoge su firme propale, jer vlasnici nisu umeli da savladaju neumerene želje, zaostale
iz ko zna kakvih teških vremena i ko zna kakvih odricanja.”

Baš tako, čika Stevo. Sve sam razumeo.

Upravo ovog trenutka.

 

Odlomak iz knjige “Na putu do vrha”



Nastavi sa čitanjem

Prethodni post

Supermen


Thumbnail


Traži