Testosteroni na rasprodaji

Napisao dana 3 oktobra, 2020

Od svih profesora, Bane je najviše voleo Adžiju. Bio mu je više od profesora. Zbog njega je počeo da trenira veslanje uZvezdi, sanjajući da će se i njegova žgoljava figura pretvoriti u ono što je Adžija isklesao na istom tom mestu dvadeset godina ranije. Na njegove časove nisu dolazili samo po ocene. U neprovetrenoj podrumskoj prostoriji pretvorenoj u salu za fizičko, ostajali su dugo i nakon poslednjeg časa, uporno vežbajući s njim, misleći valjda da će višak muškosti iz njega, nekim čudom preći i na njih – maturante elitne beogradske gimnazije.

Pričali su im stariji da je bio vrhunski sportista, koji je čak izborio normu za svetsko prvenstvo, ali nikad nije otišao, jer nije želeo da ostavi svoju tadašnju devojku. Jednu od najlepših tog vremena u gradu. Kažu neki da mu je tad rekla da može da bira ili ona ili sport, a da je izabrao nju.

Adžija je leti u školu dolazio motorom, koji je tih sedamdesetih godina prošlog veka bio ono što je danas skupoceni trkački auto. Parkirao bi se ispod prozora zbornice, a zatim bi kao gimnastičar na konju s hvataljkama, visoko podigao desnu nogu i elegantno je prebacio na drugu stranu motora.

Potom bi skidao kožnu jaknu, otkopčavajući rajsferšlus dugo i polako, znajući da ga skrivene iza zavesa posmatraju profesorke, čekajući da pokaže brdovite predele oko ramena i struka. Čim bi podigao pogled ka prozorima, razbežale bi se, a zatim ošamućene od uzbuđenja, uzimale dnevnike i utrčavale u učionice, tražeći od redara da odmah otvori prozore, pretvarajući prvu svesku s nečije klupe u lepezu.

Malo se iznenadio kad je Bane za polaganje maturskog ispita izabrao njegov predmet – fizičko vaspitanje. Računao je Bane da će mu činjenica kako niko osim njega nije prijavio maturski rad iz fizičkog vaspitanja, doneti i neku dodatnu važnost i poštovanje kod omiljenog mu profesora. Brzo su se dogovorili o temi. Adžija mu je predložio nešto u vezi sa organizacijom sportskog dana za učenike. Bane se složio, znajući da će mu kao jedinom učeniku koji će polagati iz njegovog predmeta, profesor biti dostupan za konsultacije u mnogo većoj meri. I ne samo da je bio dostupan, već mu je Adžija skoro čitav rad napisao. Bilo je materijala za tri maturska rada, pa je Banetu najveći problem bio šta iz rada da izostavi. Znao je da će u komisiji, pored Adžije, biti i Lola, takođe nastavnica fizičkog, koja je predavala devojčicama, pa je zbo toga i očekivao da će polaganje biti samo formalnost. Vreme do polaganja maturskog ispita, proveo je u razmišljanju o narednoj stepenici svog obrazovanja, tj. o fakultetu koji će izabrati nakon polaganja.

Na odbranu maturskog, Bane je stigao kao trkač koji pri kraju trke maše i otpozdravlja publici, siguran da je završio posao. Njegovi drugovi su već maturirali, tako da su čekali još samo Baneta, kako bi mogli da proslave završetak školovanja iste večeri u Manježu .

Seća se da je odmah osetio neku neprijatnu hladnoću čim je ušao u učionicu. Pomislio je da taj ispit verovatno mora tako da izgleda kako bi dobio na važnosti i kako bi bio što dublje urezan u sećanja mladog čoveka.

Tročlana komisija je sedela iza velike katedre i svako je za sebe gledao u neke papire. Ćutali su i delovali veoma ozbiljno, što je Banetu odavalo utisak da su se iznenadili zrelošću rada, koji su imali ispred sebe. Adžija je sedeo levo, u sredini je bila Marićka, profesorka biologije, a Lola je bila na desnoj strani. Čudno mu je bilo da ga profesor nije ni pogledao kad je ušao. Nije podizao glavu sa papira ispred sebe, kao da ih čita prvi put, kao da svaku rečenicu i tabelu nije on sastavio.

Lola se obrušila na njega čim je potvrdno klimnuo glavom na pročitane podatke o sebi.

„Kako ste zamislili, mladi gospodine, da organizujete ovoliki broj sportova kad nemate dovoljan broj učenika? Šest sportova u jednom danu? Da li ste svesni kakvo je interesovanje za sport u svakom odeljenju? I šta vi mislite, da će svi doći na takmičenja? Neće, mladi gospodine. Pogotovo, ne muškarci. ONI ĆE VAS PRVI PREVARITI!“ – poslednju rečenicu bi nekako posebno naglasila i dodatno ispunila prostoriju nelagodnošću.

Bane je očima tražio pomoć od Adžije, sve su to ionako njegove ideje, nije ih valjda izmišljao. Njegova ćutnja i pogled ispred sebe govorili su mu da neće moći da se uzda u njegovu pomoć. Bane, iznenada ostavljen na cedilu, vadio se kako je umeo i znao. Lola bi ga sasecala, ne dozvoljavajući mu da ijednu rečenicu izgovori do kraja.

„I raspored takmičenja, mladi gospodine, tek time niste smeli da se igrate? Znate li vi kakve posledice može imati po jednog učenika ako učestvuje na više takmičenja i izlaže se ekstremnim naporima. Znate li vi kakav je napor za organizam igrati košarku, a odmah zatim da se pređe na odbojku? KAD SE ODLUČITE ZA JEDNO, TAD NEMA ŠARANJA! – izgovarala bi posebno glasno poslednju rečenicu, kao da je želela da je
čuje cela škola, a ne samo četvoro prisutnih u prostoriji.

Branio je Bane svoj i Adžijin rad koliko je mogao. Kao kauboj koga je napala horda ratnički raspoloženih indijanaca, polako je shvatao da vodi neravnopravnu borbu. Već je očajnički gledao na drugi kraj katedre, nadajući se da će se kao u filmu Rio Grande začuti trube iz daljine, te da će konjica uspeti da ga spasi u zadnji čas. Ali ovaj film nije imao hepiend.

Lola ga je nakon kratkog većanja koje je komisija imala, pozvala ponovo u učionicu, i saopštila mu da rad nije zadovoljio kriterijume komisije, da se olako prišlo toj nadasve ozbiljnoj temi, da nisu ispoštovane želje i predlozi članova kolektiva, da će loše organizovana takmičenja ostaviti velike posledice na njihova osećanja, te stoga sa žaljenjem konstatuje da je kasno za novi početak i da neće nasesti na nove trikove. Ne seća se više Bane šta je sve pričala, ionako pola nije razumeo. Samo je razmišljao kako će reći prijateljima i roditeljima da je na maturskom ispitu pao iz fizičkog!

Više od svega, zapamtio je nemoć Adžije, frajera, šmekera i dase. Uz pad na maturskom ispitu, pala je i njegova iluzija o svom uzoru.

Sutradan, Adžija ga je pozvao na kućni telefon. Kao pokisli mačak pravdao se i molio ga da razume i oprosti.

„Izvini, molim te, izvini. Ja i Lola, znaš već… shvatio si. Ona je izgleda sve preozbiljno shvatila… Pokušao sam sve, veruj mi, ali ništa nisam mogao. Izvini Bane, nisi ti kriv, ovo nema veze s tobom. Nadoknadiću ti sve ovo. Dođi sutra kod mene da se dogovorimo kako da ti napišem novi rad.“

Pomogao mu je, ipak, da nekako popravi ocenu iz mature u hitnom postupku. Na kraju je upisao i fakultet, ali je i dalje ostao upisan u istoriju kao jedini đak koji iz fizičkog nije položio maturski ispit. Dugo nije mogao Bane da razume šta se dogodilo na njegovom maturskom ispitu.

Sve dok se nije zaposlio i dok nije imao posla sa šefovima, direktorima i moćnim pojedincima. Upoznao je Bane, kao uspešni trgovački putnik, još mnogo Adžija u poslu. Susretao je vođe čopora, naočite frajere, stroge kraljeve, moćne političare, bogate privatnike…

Naučio je da ne naseda na njihovu riku, dreku i preteće naredbe. Umesto toga, potražio bi njihovu Lolu i s njom završavao stvar kad god bi mogao. Ponekad bi je pronašao u njihovim suprugama, ponekad u ljubavnicama, dvorskim damama, sekretaricama, sestrama, majkama… Za divno čudo, uvek su bile raspoložene da pomognu, čak i kad su ga prvi put u životu videle.

Za svoju pomoć nisu tražile zlato niti skupocene poklone. Dovoljno im je bilo to što je baš njih odabrao. Stalo im je biloda iznova dokažu ko je stvarno glavni, i čija će reč i bez sjaja moći i blještavog svetla reflektora, uvek biti poslednja.

Oduvek i zauvek.

 

“U spomen na Baneta, retkog beogradskog gospodina, sa kojim sam proveo divna nedeljna popodneva dok me je podučavao jezik, uz istovremeno slušanje njegovih nezaboravnih priča iz davnina.”



Komentari

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su obeležena zvezdicom *



Nastavi sa čitanjem


Traži